Додаје да домови здравља имају јасно дефинисану улогу у здравственом систему и не могу да надоместе недостатак регионалних и општих болница, због чега грађани великих градова попут Новог Сада, Крагујевца и Ниша немају адекватно обезбеђену здравствену услугу секундарног нивоа. Ти градови имају клиничке центре, али Срдановић наводи да они нису регионалне опште болнице намењене искључиво становницима тих градова, већ установе терцијарног нивоа здравствене заштите које пружају услуге пацијентима из знатно ширег региона.
Срдановић каже да проблем настаје када се читав здравствени систем злоупотребљава тако што се терет примарне и секундарне здравствене заштите пребацује на терцијарни ниво, иако то није његова улога.
„Институтима и клиничким центрима није посао да само лече пацијенте, оне које неко други није збринуо адекватно и правовремено, већ да врши едукативну улогу свих у систему и да врши посао научно-истраживачке делатности. То им је примарни посао, а не да здравствено деловање са пацијентима буде примарно. Ту је ћурак окренут наопако“, каже он.
Према његовим речима, на делу је апсолутна криза идентитета здравственог система, али и својеврсна морална хипокризија у управљачком систему здравственог сектора у Србији.
„Огромна већина наших директора нису лекари изабрани на конкурсу. Нису лекари, односно нису руководиоци који су изабрани и добили мандат за руковођење здравственом установом. Огромна већина њих ради противзаконито након шест месеци у функцији вршиоца дужности. То се исправља тако што се директор изабере на јавном конкурсу. Сваки запослени и сваки лекар, а поготово руководилац здравствене установе, мора да ради у складу са законом. Не треба њему министар ништа да наређује“, истиче Срдановић.
Председник Србије и министар здравља истичу да се улажу велика средства у изградњу нових здравствених објеката и набавку савремене опреме.