У центру овог инцидента нашао се Вукашин Ђоковић, кандидат СНС-а за народног посланика, чији је потез изазвао оштре реакције јавности и отворио питање његове досадашње политичке биографије.
На снимку који се убрзо проширио друштвеним мрежама и регионалним медијима, јасно се види како Ђоковић насилно покушава да отме заставу од окупљених грађана и студената, након чега је избио вербални и физички сукоб који је спречен захваљујући реакцији присутних.
Од опозиционог активисте до листе владајуће странке
Биографија Вукашина Ђоковића сликовит је пример политичког конвертитизма на домаћој сцени. Иако се данас појављује у улози оданог кадра владајуће партије и кандидата за посланика на листи СНС-а, његова политичка путања претрпела је драстичне заокрете.
Пре него што је обукао дрес владајуће странке, Ђоковић је био познат у локалним круговима као опозициони активиста који је јавно критиковао потезе власти и учествовао у протестним акцијама.
Током протеклих година, у медијским наступима и на друштвеним мрежама појављивао се у различитим улогама – по потреби као представник студентских организација, а по потреби као „независни политички аналитичар” који коментарише политичке прилике.
На крају кандидат СНС-а за посланика: Епилог његовог политичког лутања јесте званична кандидатура на изборној листи Српске напредне странке, где се од опозиционара трансформатисао у актера који се на терену физички обрачунава са бившим колегама и студентима
Инцидент код Футошке пијаце није усамљен случај, али осликава атмосферу у којој страначки функционери на терену покушавају да потисну сваки вид видљивог незадовољства грађана и студентских покрета. Покушај отимања заставе „Студенти побеђују” претворио се у кошкање, а у окршају су учествовали и други препознатљиви локални функционери и активисти владајуће коалиције.
Новинари су покушали да ступе у контакт са Вукашином Ђоковићем како би добили коментар и његову страну приче поводом снимка и оптужби за насилничко понашање, али се он није одазивао на телефонске позиве.
Док политичке странке заоштравају реторику и припремају изборне окршаје, случај Вукашина Ђоковића остаје упечатљив пример како се линија између опозиционог активизма, „независне струке” и агресивног страначког кадроврирања у Србији брзо брише.